Pčelarstvo (ili apikultura, od latinske reči apis = “pčela”) je vrsta poljoprivrednog zanimanja koje podrazumeva gajenje i iskorišćavanje medonosne pčele u košnicama za dobijanje direktnih ili indirektnih koristi. Mesto gde se uzgajaju pčele naziva se pčelinjak.

Direktne koristi od bavljenja pčelarstvom pčelar dobija u sledećim proizvodima: med, pčelinji vosak, pčelinji otrov (ubod), matični mleč, cvetni prah (polen), propolis. Pored toga dobija i rojeve i matice za reprodukciju u pčelarstvu.

Indirektna korist koju daje pčelarstvo oprašivanjem poljoprivrednog bilja, znatno je veća od direktne, za oko 100 do 150 puta, jer u prirodi oko 80% biljaka su entomofilne (biljke koje oprašuju insekti). Oko 150 kulturnih biljaka na području Balkana zahteva oprašivanje pomoću pčela.

Pčelarenje može da bude:

• hobi;
• dodatni posao;
• komercijalni posao.

Istorija pčelarstva[uredi | uredi izvor]

Pčelarstvo je jedno od najranijih zanimanja čoveka. Starije je od ratarstva, pa možda i od stočarstva. Predak današnjeg čoveka nije uzgajao pčele, već ih je tražio u šupljinama drveća i stena. Pčele je uništavao, a oduzimao im med i vosak. Najstariji podatak o pčelarstvu potiče iz kamenog doba. Nađen je u pećini kod Bakora u Španiji, star je oko 30.000 godina i na njemu je predstavljeno uzimanje meda iz stene.

Stari Egipćani i Asirci su među prvim uzgajali pčele. Poznavali su i metodu oduzimanja meda a da ne unište pčele. U mnogim grobnicama nađeni su reljefi na kojima su naslikane pčele i med u saću. Stari Grci primili su veštinu pčelarenja od Egipćana, a Rimljani od Grka.

U izveštaju Priskusa Retora o pismu vizantijskog cara Teodosija II (408—450) hunskom vladaru Atili navodi se da su vojnici u ratu dobijali umesto hrane kašiku, a umesto vina medos. Medos (med s grčkim dodatkom os) je medovina, omiljeno piće starih Slovena. Upotreba medosa (medovine) u Panonskoj niziji, gde su tada vladali Huni, pokazuje da su Sloveni, naseljeni oko reke Dunava i Tise, bili glavni proizvođači medosa, jer je reč med nije ni grčka ni hunska, već slovenska.

Nakon konačnog naseljavanja Južnih Slovena na Balkan pčelarstvo je dobilo još veći privredni i kulturni značaj. Med i vosak su proizvođeni ne samo za stanovništvo i vojsku, već i za trgovinu. Sačuvani su određeni pismeni spomenici srpskih vladara koji to potvrđuju. Tako u pismu Stefana Prvovenčanog, kojim je regulisana trgovina Dubrovčana, stoji izmeđuostalog i ovo:

Neka je svima znano, da je kraljevstvo mi dalo milost Dubrovčanima da prodaju vino bez vode i med po cenovniku, i ako se nađe ko da prodaje vino sa vodom ili med preko cenovnika, da mu se uzme sve što ima.

Kralj Uroš, dajući Dubrovčanima privilegije da trguju po srpskim zemljama, naređuje:

Da im se ne uzme silom ni skrlat, ni med, ni brašno, ni koja druga roba.

Za vreme kralja Milutina pčelari su bili oslobođeni svih drugih dužnosti, pa i vojnih. Zato iz činjenice da je med u srednjem veku bio cenjeni artikal trgovine, može se zaključiti da su uslovi za pčelarenje tada bili dobri i da su pčelari bili majstori svog posla. Pčelarstvo je tada bilo cenjeno zato što se med koristio kao zamena za šećer, koji je bio skupa namirnica.

S propašću srpskih država, propali su i veliki pčelinjaci manastira i srpske vlastele. Međutim, pored svih ratova i ostalih društvenih nedaća, srpski seljak je nastavio da i dalje gaji pčele sve do danas.

Vrste pčelinjaka[uredi | uredi izvor]

• Stacionirani pčelinjak – pčelinjak u kom su košnice tokom cele godine na jednom mestu.
• Seleći pčelinjak – pčelinjak u kome se košnice sele na područja gde u zavisnosti od doba godine cvetaju medonosne biljke.
• Ekopčelinjak – pčelinjak u kom se pčele uzgajaju na

poseban (ekološki) način uz nadzor državnih institucija.

Pčelarski pribor[uredi | uredi izvor]

Pored nezaobilazne košnice, za osnovno bavljenje pčelarstvom potrebni su: dimilica, pčelarska kapa, nož za otvaranje košnica, kavezi za matice, sanduče za pčelarski pribor, sanduk za prenošenje okvira, nekoliko matičnih rešetki i sitan alat (čekić, klešta, ekseri i dr.).